Учитељу мој богоносни, славо Православља, загледан у Богочовјека Христа, учио си нас својим Крстоваскрсним животом са ревношћу Христообразног апостола Павла, као ријетко ко у овоме обезображеноме времену, сљедећим ријечима:

"Све за Христа, Христа ни за шта."

Написано дан после упокојења равноапостолног Митрополита Амфилохија Радовића. 

НЕРАСТОЧЕНСТВЕНОСТ

Док јурите, 

обезнањени 

мочвароточинама,

погледајте само

на тренутак

молим вас

колико има

нерасточенствености

у уснулој љепоти

што свира

милозвучним струнама

у јесењем лишћу.

Само онај ко обесмрти сва своја умирања, биће жив довијека и насмијаће се смрти у лице!

Е колико има само не малих трагова паганизма међу верницима, што сам се сам увјерио, а од овим осталим да не причам. Људи не испитују своју Вјеру, вирус лакоумља увијек влада у царству неукости, они слабо схватају скроз да треба да буду што свестранији и да стичу нова знања, а наравно да то све буде посољено Христом. Опака је замка када се човјек искључиво закључава у догму, то је једна од највећих заблуда које многи нису свијесни, јер човјек је преширок, пребескрајан да би се могао смјештати у било какве системе и теореме, али тек са Христом може да афирмише личност и достигне пуноћу која му је назначена, а то је да постане Бог по благодати. Неукост је смртоноснија и од атеизма!

— Покорност земљи,

    најстрашнија је тамница

    смрти.

— Под окриљем ноћи,

    ратује бесмисао са човјеком.

— За недоумне, власт представља

    најразорнији опијум.

Zelim da istaknem da nakon procitanih stihova u vasim knjigama i citaoci dodiruju niti sustine koje ih kao u ogledalu vracaju ljepoti sopstva.

dr. Petra Paovica o mome stvaralaštvu. 

Моје срце се обесмрћује поезијом и поезија је мој дурбин спознаје који је скопчан на најнепосреднији начин тананим нитима са мојим животом.

"ЧОВЈЕК ЈЕ ХОДАЈУЋЕ ИШЧЕКИВАЊЕ"

Човјек је "ходајуће ишчекивање" у овоме животу, али та ријеч ишчекивање никако не значи "летаргичну (опесимистичену), статику" или не дај Боже, очајање.

То подразумијева дјелатну (живоносну), динамику битисања човјека у овоме свијету.

Човјек је биће подвига, што значи да читав живот треба да се креће ка напријед и ка горе и да "обесконачује" своју личност.

Када кажем да је човјек "ходајуће ишчекивање", мислим у односу на вјечност да то он заиста и јесте.

Зато је говорио генијални Достојевски :

"Сва дјела и недјела човјека, само су

 пројава човјека, а не читав човјек."

НА ХОДНИЦИМА ПУКОТИНА

НА ХОДНИЦИМА ПУКОТИНА

На ходницима пукотина

отвара очи и друмује човјек.

Пукотине крсте самоспознају

и растамничавају 

из робовања смртоносју.

Распукнућа су света оживотворења

личности која силно разгони бродоломе.

На ходницима пукотина

укрштавају се многи свијетови

и налазе се сва раскршћа.

ФИРЕНЦА

О, Фиренцо

пламољубљем опијена краљице

и превеличанствена љубавнице моја, 

погледом свјетлозарним

растапаш срце бурно

и вазносиш ме у плаветнолико небознанље, 

Фиренцо, 

Света богињо умјетности

и превеличанствена љубавнице моја.

Фиренца. 2018.г

Када је умјетност протјерана на најкурвањски начин на споредна врата од стране недоумних, кич и шунд је ушао тријумфално на главна врата великим посредством истих трабаната.

ОКОВАНИ ПРОМЕТЕЈ

Трзаш се сулудо из кошмара

старог више хиљада година

и бунцаш о некаквим непрепознатљима

мој оковани Прометеју, 

уморан од живовања по земљи 

заборављаш своје име 

и псујеш саможивље човјечанства. 

ЧОВЈЕК БУНЦА

Човјек бунца о непрепознатљима,

трза се сулудо из кошмара

старог више хиљада година,

презнојен од живовања

псује саможивље,

преспава ужасно дуго година

заборављајући своје име

и чека, чека,

чека живот.

Крик слободе најстрашније одзвања у помрчинама.

ИСПОВИЈЕСТ ДУШЕ

Мој дом је најпустији

од свих домова на свијету, 

огољен к'о кост 

разрушен после потопа     

изгубљен и јадан 

к'о путник без игдје икога на свијету.  

Сва сам тужна, невољена, преварена, 

разведена, израњавана гнусним, 

перверзним морбидностима 

и заударам к'о безброј ђубришта. 

Не живим, само још једино дишем, 

потонула у бездан осуда моћних 

и одурних хвалисаваца. 

Дјечаче мој, бјежи од мене 

тако ти Бога јединога, 

јер нема живота у твојим очима 

које су гњевне на мене и 

на моје племенито поријекло. 

Поклони се и заплачи, 

немој рећи да узалуд је

и бесмислено чинити то, поново.   

Ти вриједнији си од свега, 

зато кажем заплачи, 

к'о цариник или блудница

и не брини што се море 

у помрчину заодијева.        

Моји вапаји су погром пред

којим дрхте и руше се небо и земља.  

Мој глас је нечујан, а најгласнији је, 

позива те да полетиш у облаке.

Моје лице је најсладоснији зов. 

Крваве очи, мртво тијело и 

сахрањена душа бјеше у тим 

сулудим ноћима препуним алкохола, 

блуда и неморала којим си 

ме тровао и чупао ми живот

којим ме је родитељ даровао. 

Тешко је и замислити 

колико сам само пута бомбардована, 

одбрањивана и прослављана

љепотама које ни описати не умијем. 

Инфицирана, раздробљена

покопавана шарлатанствима земним

од лудих плесача уличних, 

распродавана од грамзивих 

дјечаче драги. 

Сва моја страдања и васкрсавања

Јерусалимском радошћу 

у мени теку, живе и плове далеко. 

Родитељу спусти очи на 

огрубјелу нероткињу,

чувару моје светости 

и правдообразности, 

развесели кћери и синове

што падоше тамнице ове 

јер ти једини то можеш. 

Тјерала сам страхове од тебе

сваке ноћи када си јецао 

дубоко забринут и замишљен 

над собом и свијетом. 

Уподобљавајући се лукавствима, 

лажнима подизао си храмове, 

отмицом савјести одвајали су 

ме од тебе и тада сам била

најбједнија, заумна и 

проклета осуђеница 

отпадника неба. 

Тебе сам уљепшавала љепотама

и осмјесима којима су и анђели 

дивили се, 

благодаривајући ти бијелог

анђела Милешевског

да те чува благо моје. 

КАДА НЕСТАНЕ ЖЕНА КОЈУ СИ ЗАВОЛИО

Када нестане

жена коју си заволио,

очи бјеже бунтовнички од тебе

као од странца,

горчина преплави човјека

све мождане клијети 

гарави облаци сурвају се

на срце попут прегладњелих звијери,

зајеца сунце у помрчини

угину птице

разбраколоми се вода и земља,

осмјеси постану подсмијеси лешинарима.

Када нестане 

жена коју си заволио,

окрећеш тромо странице књиге

загледан у јутарњу маглу,

пробудиш се сасвим другачији,

опијен, устрептао од мисли

и ишибан горским вјетровима

по читавом тијелу.

Муље брзо исплива на површину, али још брже потоне на дно!

ЗЛОСМРАДЉЕ

Омамљени свјетлозарјем објесја облакодера и платине,

са легијама разблаћеним

засипају из топа словјесноумље,

неподопштине вијају на све стране

разметене злосмрадљем.

ОПЈЕСМОЗДАН

Челотамљем свикнут

да ровари по земљи

на глувонемљу блудосказја

опјесмоздан прождире

злобуктије у крвотоку

нагриженом тминозарјима.

У блудним помрчинама

најснажније одзвања

заточени крик слободе

који вапи за свитањем.

ФИЛОСОФИЈА СМРТИ

Философија смрти

дивљује одметнички

по шару нигдина земних

и опијатима скучености

омракољубљује човјека.

У образини опачине 

и сујетја неразријеђеног

ждије кал схизофренља

и дроби кашу 

у лакомислију људском. 

Људи 80 до 90% билдају своје тијело, а не ум. А тијело је паријусија (имовина) црва, а ум гроб не може да ухвати! 

Или ћемо се уподобити црвима или лавовима, искључиво зависи од нас! 

Отријезни се брате, подигни главу из иструљеле мочваре....

Не буди још једна застава њиховом безумљу!

Треба загрлити распете истине и далеко отпутовати са њима.

Курјаци знају само како мирише месо и крв.

Изгарањем ума у вртлозима сумњи зачиње се плод религиозности.

Бог је вјечна тајна прољећа, зато тако неодољиво гине душа за њим.

Хладно срце је ђубриште поред пута.

Прегризи бетон на путу ка својим сновима без страха да ће ти испасти зуби.

Вјера је рађање пробуђене љубави из мучеништва сумњи.

У човјеку ратују сви ратови свијета.

Пресушене ријеке ноћу плачу пијане у задимљеним крчмама.

Одора раздора распусног свијета трнов   вијенац је на глави мудрима.

Без зиме, прољеће би било сјена и страшило.

ТИБАР

Дозивам пјену

гласом непрепознатља

коју носи 

појем стихозовља

мутнобдијући Тибар, 

у свјетлоказју

јесење ноћи

сажижем се

римским страстобуктијем.

И Сунце

Отвара очи 

У опорју нијемом

И

Освјетљава

Блудне

Помрчине

Смрт се не шали, живот не чека!

Живимо господо моја, то заиста вриједи!

У свим пороцима и заблудама, човјек тражи пепео у пожару и пожар у пепелу.

Птичји пој

Поетизује ноћ

У мрачној просторији, човјек треба свим силама да се свестрано залаже на разгртању таме и да Сунчевим зрацима омогући да обасјају читаву просторију.

Препјевати пјесму, дјело са неког другог језика, по много чему је слично самоме стваралаштву.

ЖИВОТ ЈЕ ЗБИР КОНТРАДИКЦИЈА

ЖИВОТ ЈЕ ЗБИР КОНТРАДИКЦИЈА

објавио Александар Марић дана мај 22, 2020

Разговор са Стефаном Вишекруном о ветрометинама, проклетим авлијама, љубави и језику, суштини човека...

Вјетрометина у проклетој авлији?

„Вјетрометина у проклетој авлији" је стих из моје пјесме Вјетрометина по коме је добила и назив читава моја нова књига.

Ту пјесму сам написао када сам био на путовању по Италији.

Састрадавајући са општом посрнулошћу и растројеношћу данашњег духовно обамрлог човјека, снажно сам био надахнут да говорим о "Вјетрометини човјечанства у проклетој авлији."

Љубав постаје једини језик?

Љубав је суштина свега видљивог и невидљивог.

Без ње не би било ни свијета, а ни човјека у њему. Љубав је савршена свеза Створитеља и мост из овостраног у онострано и обрнуто.

Љубав постаје једини језик када човјек прогута великодушно своју самодовољност у односу са ближњима и Богом.

Човјек је ходајуће чекање?

Човјек је "оваплоћено чекање" у овоме животу, али та ријеч чекање у овоме случају никако не значи "летаргичну статику" или не дај Боже очајање.

То подразумијева активну динамику битисања човјека у овоме свијету какав јесте. Човјек је биће "подвига", што значи да читав живот треба да се креће ка горе и ка напријед и да стреми савршенству.

Када кажем да је" човјек ходајуће чекање", мислим у односу на вјечност да то он и заиста јесте.

Зато је говорио генијални Достојевски : "Сва дјела и недјела човјека, само су пројава човјека, а не читав човјек."

Живот је збир феноменалних котрадикција?

Живот је феноменални збир контрадикција и противријечности од којих је све тако до феноменологије изаткано. Ту се "рацио" увелико разилази са вјером и остаје безгласан као риба пред великом тајном живота који је неуништив. Човјек је највећи резервоар 

контрадикција.

 

Коме ти пјеваш пјесниче?

Пјевам да не умрем

к'о просјак на крају дана.

Сваким написаним стихом урезујем у тијело вјечности по један завјет бесмртни.

Образујем мастилом

пуноћу раслојености бића.

Kao kad stavljaš zlatnike u kasicu. 

Strpljenje, to je ono pravo. I ovo drugo, ne sumnjam.

Puno  svega.

Legendarni glumac

Aljosa Vučković

Осврт на моју другу књигу "ВЈЕТРОМЕТИНА" 

Честитам ти Стефане и уверен сам да ћеш постићи велики успех и у нашем песничком миљеу и у свету . Прочитао сам и анализирао све твоје песме и "афоризме".

У рецензији се у свему слажем са Властом , али ово што ти пишеш нису афоризми већ нешто много више и квалитетније . То су гноме које су за разлику од афоризама признате као књижевни правац . Твоје гноме су веома упечатљиве са снажном философском поруком , а у њима , као и у твојим песмама се очитује песников солилоквиј . Желим ти пуно успеха на промоцијама .

Срећно !

Осврт на моју нову књигу "ВЈЕТРОМЕТИНА" 

Проф. Мр. Бранко Мијатовић

Никада више сила није биједнија и безумнија, него када увјерава у своју честитост.

У твоме осмијеху

Осјећам шапат вијекова

Pročitao  sam  toplo i umno poetsko delo "Vjetrometina".Iako prijatno iznenadjen nisam  zatečen  snagom  svakog  stiha jer  poznajem Višekrunu kao  smernog mladog  čoveka odanog  svom duhu i veri.Lično  sam  se  dvoumio, da li da ostavim  nekakav komentar  i  shvatio  sam da je "Vjetrometina " pouka i komentar za vremena, a pored  pregršti mudrosti, jasnog  slobodnog  stiha  dao  sam  sebi za pravo da , istina  uz mnogo opreza,  zapamtim brilijantnu  pesmu "OДА РАШЧOВЈЕЧЕНИМ" iz  koje ponavljam :               ...                                                                         Рашчовјешена главо

свијет је овај теби

горка утјеха

и губилиште страшно

гдје ратују на смрт

људи и богови

земље и гробови,

има ли краја робовању твоме?                                                                       ...                                                                                  Stefane   neka  je  čitana  i prepričavana   ova lepota.   

Стигла је краћа рецензија једног од најзначајнијих наших књижевника Мике Влацовића Владисављевића.

Познавао сам Свету мајку, жену и благочестиву родитељку.

Обогатила је заувијек мој живот нетрулежним богатствима личности.

У томе је била међу највећим богаташима које сам икада упознао у животу. 

Са срцем огњене љубави и благосијатељске небеске племенитости.

То својеврсно житије је поплочано исповједништвом, мучеништвом и Крстоваскрсном жртвом.

Схватио сам давно и поимао читавим својим бићем да је она била истинска Српска мајка која је сваког човјека грлила љубављу.

Она је била кротко јагње земље и честита похвала Створитеља. 

Учење страног језика представља откривање новог свијета и путовање у град у коме човјек никада није био.

Када осмијех поружни, претвара се у пакао на земљи.

МИШИЋИ - ХОМИЋИ - СИЛИКОНИ - МОРОНИ - СТАРЛЕТЕ - БРИНЕТЕ - МЕДИОКРИТЕТИ - ПОПУЛАРИТЕТИ - ЗАДЊИЦЕ - СЕЛФИЈИ - ОХОЛЕ ПИРАНЕ - ОПАКИ ФРАЈЕРИ - СМРТОНОСНИ ГАНГСТЕРИ - РЕЈБАНКЕ - СТАРКЕ - ЕУРИ - МАРКЕ - КРАВАТАШИ - СЕКТАШИ - РИЈАЛИТИ ДРЖАВЕ - СЦЕНЕ УЖАСА И СТРАВЕ

СВЕ

Све изнова славослови

Торжественом славом

О побједи

Живота над смрћу

Све се вазноси

Ка Сунцу

Да би засијало

Величанственошћу

Отријезните се људи од свог робовања вуковима у јагњећим кожама.

Зар смо се ми родили да будемо оруђа у њиховим пођавољеним рукама, да будемо заставе њиховом безумљу?

Рђави животи наслађују се срамотама.

Понижавање достојанства, обесмишљава и на крају омракољубљује човјека. 

У олујном невремену, мали духови гину пред првим налетима вјетрометине. 

ЉУБОВАТИ

Без зиме

Прољеће би било

сјена и страшило, 

патња има велику моћ 

да оплеменослови човјека 

к'о ништа друго на свијету. 

Љубовати најплодоносније умије, 

онај к'о поима да храмље 

читавим бићем. 

Ја сам дубоко свијестан да сам будала, али трудим се да будем мања будала него што заиста јесам. 

Живот је облагорођени вапај за бескрајем.

Моја молитва је чежња за љепотом која живи у срцу.

НА ВЕТРОМЕТИНИ ПОЕЗИЈЕ

Мало је данас младих песника, попут Стефана Вишекруне, који се у свом песничком узлету наслањају на нашу књижевну традицију, трасирајући пут једне модерне лирике, у којој су садржане истинске вредности песничког послања. У времену када се „духом слаби“ одричу својих корена, песничких светионика, чак и творца „Луче микрокозма“, великог Његоша, једног од највећих српских и европских песника, раван Пушкину, Бајрону – Вишекруна га подупире на парнасовском трону, где је му је и место. За овог младог, даровитог песника из Требиња, Дучићевог песничког потомка, поезија је мисија. Вишекруна пева надахнуто, искрено, честито.

Као и код сваког младог песника, велика су искушења пред њим, али из песама видим, песме све говоре, да је Вишекруна свестан да мора да прође кроз Сциле и Харибде на одисејевском путу ка исконској књижевности, тамо где је наша песничка Итака. И тако, корак по корак, Стефан крчи пут кроз трње и богазе, прати стазе које су утрли највећи. И храбар је на том путу, а храброст је својство младости, али и мудар у исто време.

Код Стефана нема испразних метафора, вербализма, његове песме имају суштину, пуноћу израза. Он погађа у мету, in medias res, не либећи се да све ствари назове својим именом. Симболично гледано, па и етимолошки, ни његово име није случајно, Стефан Вишекруна (заједничко име српских краљева), тако да је његова поетика одређена и именом. Nomen est omen. 

Рукопис „Вјетрометина“ Стефана Вишекруне састављен је од поезије, афоризама и кратких есеја. У свакој од ових форми садржана је поезија. Поезија је начин његовог битисања. 

Вишекруна се изражава у слободном стиху, не робујући римама (мада има унутрашњих рима), тако да прати ритам свог поимања света који га окружује и време у коме ствара. На први поглед, песме изражавају метафизичке теме, а суштински то су метафоре које одржавају и одражавају поетику старосрпског певања, што најбоље доказује језик који користи (песнички језик).

„...ал пјеваћу довијека

   то је моја судба

   и разносити тмину

   горку са очију. „

                 („Неопјевана пјесмо“)

Српство је спасила вера и поезија, зато је Вишекруна на путу Господњем док пева, смерно и узвишено. То потврђује и сама посвета ове књиге Светом Николају Жичком и Светом Јустину Ћелијском, два стуба нашег богословља.

„Душа те моја види Господе

снаго моја

и даје ми крила

да не залутам

ван љубави твоје.“

У праву је Матија Бећковић, у својим песмама и беседама, кад каже да су песници створили мит, али тај мит нас је стварно одржао и одржава. 

Стефан Вишекруна је чувар нашег духовног и песничког огњишта и уједно његова нада.

       

                   Власта Младеновић

Брига за спасење душе протјерује напоље страх од било каквих вируса. 

Повампирени медиокритети бујају као коров, да би се то сузбило колико толико, потребан је један опасан пожар ! 😉

СВИЈЕТ 

Овај свијет је 

Злуради авет

Који помамно тетура

Од непокоја

Трчи и ломи ноге опијен

Гушећи се у безумљу

Храни нас пакленим заблудама

И заводи слијепце да

Шкргућу зубима

У исто вријеме

На брата и туђина

Сви хоће да буду побједници, а да им мач у корицама остане неоштећен.

Сви би да буду неко и нешто, а када се поведе прича о ратном вихору, стресу се од грознице као лишће у јесен са дрвећа.

Ђаво се подругује најстрашнијим кикотом над овим бесмисленим вијеком.

Дубоко замишљена

Вришти тишина

У локви

Полупијани пауци

Коцкају се

Са тмином

Људи трагају за

Опљачканим достојанством

По свијету

Самоспознаја се увијек

Скупо откупљује и

Сакривена је у 

Усијаним чељустима пустиње

КАКО НАСТАЈЕ ПЈЕСМА

Стихови нису осјећања, како то људи мисле, осјећања имамо довољно рано, него су искуства.

Да би се написао само један стих, човјек мора да види многе градове, да познаје животиње, да осјети лет птица и да зна какве покрете чине цвјетови кад се јутром отварају.

Мора да размишља о путевима који воде кроз непознате крајеве, о неочекиваним сусретима, о одласцима за које је већ дуго знао да се приближавају, о данима из дјетињства чија тајна још није расвјетљена, о родитељима који би се осјетили увријеђени кад би донијели радост коју дијете не може да разумије, јер то је била радост за неког другог.

О болестима у дјетињству које тако необично почињу дубоким и озбиљним промјенама, о данима проведеним у тихим собама, о јутрима на обали мора, о ноћима на путовањима које подрхтавају великој висини и лете заједно са звијездама.

Па чак није довољно и да умије о свему томе да размишља.

Треба да се сјећа многих љубавних ноћи од којих ниједна не личи на другу, крикова жена на порођају и слабачких блиједих заспалих породиља што се опорављају, треба да је био крај самртника, да је сједио поред мртваца у соби са отвореним прозорима кроз које спољни живот улази на махове, па чак није довољно ни да посједује  таква осјећања, треба умјети заборавити их кад су многобројна, бити бескрајно стрпљив и чекати да се врате.

РИЛКЕ

Данашњи интелектуалци гуше се у најогавнијој проституцији, бране се као рибе ћутањем, полемишу о небулозама, док све трули и заудара око њих и у њима.

Када сам био у Риму, срео сам код Ватикана једног црнца који је иначе улични продавач и сплетом околности размјенили смо пар реченица и када сам му рекао одакле сам, човјек ми је рекао ни пет ни шест, него да смо ми Балканска Африка и да смо браћа.

Изрекао је тада велику и језиву истину која је наша паклена стварност.

Браћа по мучеништву смо ми, запечаћена крвљу милиона невино пострадалих.

Мртви мир највише заварава човјека. 

Препливај мочвару своје незнавености, да се не би утопио у каљузи. 

Кажем вам, без испијања великих патњи и одрицања, никада неће бити великих духова и генија.

ИМА ПРЕВИШЕ ОПОРОСТИ

Има превише опорости у људима. 

Има опорости узвишеније од свих знања.

Има опорости у Сунцу које освјетљава

блудне помрчине. 

Има Сунца зачетог у опорости 

нијемој што просијава на 

заборављеним свратиштима слободе. 

ЊЕГОШЕ ОЧЕ МОЈ

Његоше

Оче мој

Витеже слободе

Лучо правдољубља

Спусти поглед свјетлоносни на

Сироту Црну Гору своју

Данас је опака ћуд људска

Отежала ругобама адским

Више него икад

Смрћу се куну

Живот проклињу 

Исто су сада јунаци

И издајници

Поштење газе

Чизмом грамзивом

И распињу га на сваком кораку

Обезображеност

Ордењима обасипају

Пођавољена господа

Кади помрчином ужеглом

У храму разбојничкоме 

Зло силује свету земљу твоју

Натопљену мученичком крвљу

Проклети изроди наружише

Вјеру православну

Само нам од горе сија

Правда свештена

Смрад богоодступништва

Разбожи земљу

Да се дисати не може 

ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ ПРОДАО СВИЈЕТ

"ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ ПРОДАО СВИЈЕТ" 

Што да се пењемо горе 
Бистримо прошле море
Одавно сам оставио круг
Каже да сам прави друг
Баци ме мало у трасу
И рекао сам му у лице
Мислио сам умро си сам
Одавно само сан

А не
Ја не
И даље држим све
Гледај у очи
Човјека који је продао свијет

Уз осмјех чврст стисак руку

Гдје да нађем своју чуку
Претражио облаке за злато
Годинама само блато
Буљим у звијезде без сјаја
Марш преко милион брда 
Мора да сам умро сам
Одавно само сан

Ко зна 
Не ја
И даље држим све
Гледај у очи
Човјека који јe продао свијет

КУРТ КОБЕЈН - ДЕЈВИД БОУВИ

АНАТОМИЈА НЕУКОСТИ

Пожар унутрашњих ратова

спаљује крила 

обезнањеној слободи 

која јуриша са

превратничким копљем на

суштаство човјека. 

Анатомија неукости 

темељи се на пакленој окованости

у утроби земље која рађа 

јалове плодове довољности. 

Пјесма је круна 

божанског свеосвећења, 

озарен буктињом преумљења

човјек у времену и простору 

незадрживо чезне да 

руши бедеме коначности. 

Човјек у овоме свијету је као краљ збачен са престола у подножје пропадљивости и сужањских уздаха.

Бојимо се као какви мишеви Корона вируса или чега већ се не бојимо, а за своје рђаве животе уопште не маримо, па то је смијурија човјече, рђавим личностима не требају никакви вируси, они су одавно живи мртваци и клицоноше свих зараза.

Част и велики наклон многим Руским пјесницима, али увјерен сам да Русија није имала свога оца поезије, док се није појавио генијални Пушкин и није имала свога сина, док се није појавио чудесни Јесењин.

Преждеравајући се често земљом, човјек се суновраћује у загрљај прашини.

Задњицоимани, задњицосвезналци, задњицопосједнути, задњицољуди, задњицословни, задњицоносни, задњицообразни.

Пандемија задњицокорона вируса.

Што веће разметање богатством, то већа пустош у човјеку. 

Израиљу, гдје ти је Богочовјек ?

Србине, шта ради Свети Сава на Крсту безумља твога ?

Звижде Сунцу лудаци, мудраци звижде себи. 

Нећу да будем нормалан и конвенционалан на њихов начин и на онај који они желе, већ на свој начин који они не могу докучити, јер смо на дијаметрално супротним фреквенцијама. 

Крију се једни иза других, сви су ту, а нигдје никог нема, тако је то у царству репова и подрепуша.

Гвоздена чизма незнања растура човјека опијатима осредњости, инфериорности и полуживота. 

Смири се и унизи када имаш све разлоге да се уздижеш и обасјавај све  човјече, то је оно што је заиста вриједно. 

ЈА САМ ПОКИСЛИ ВРАБАЦ

Ја сам покисли врабац

који пјева читавом свијету 

и цвркутом својим 

прогоним малодушје земно. 

Пјевам читавом свијету 

благочежњивим умозрењем 

на путешествију ка 

свештеносним горама. 

Пјевање је надилажење 

релативних тлапњи 

и превазилази постојање човјека. 

Камење приковано за земљу 

покорава се недоумним 

и олако јуриша на пјесника 

из катапулта неукости. 

Одувијек су ме нервирали највише од свих, фукаре и буквалисти.

Каже ми једна тзв. блиска особа, блиска само по имену истоимене ријечи , ти се не знаш приклањати систему и коме треба, није ово за тебе, иди негдје друго... Одговорим јој, стварно сам антиталентован да се приклањам коме треба и поглавицама државе ове ..... Што каже Милић Вукашиновић, код ње још у глави говеда ричу, тако да што јој год кажем неће докучити....

                    СРЕЋА

Срећа представља оваплоћену жеђ и бескрајно изгарање човјеково. 

Што је више пијеш, све си жеднији и опијенији њеном племенитом суровошћу. 

Она је у исто вријеме и иманентна и трансцедентна човјеку. 

Срећа је највећи метафизички идеал којим се од памтивијека заносило и надахњивало човјечанство.

Срећа је сакривена у одговорности и беспоштедној подвижничкој борби, гдје ратују непрестано свјетлост и тама. 

Трагедија човјечанства је у презрењу истинске свјетлости која је бачена под ноге и изгажена, а на чије

мјесто су дошле безбројне лажне свјетлости овога свијета.

Читање квалитетне литературе, укроћује и оплемењује човјечији дух и чини га коначно светилиштем духовности.

Политичари се држе прошлости и будућности као пијан плота, због тога у садашњости практично не постоје.

Ви сте уморни од неживота који тутњи охоло са презрењем у очима свуда око вас...

Човјек

Нечовјек

Смирење

Охолост

Гордост

Кротост

Сујета

Свјетлост

Тама

Утамниченост

Растамниченост

Смртност

Бесмртност

Патња

Мир

Блаженство

Разједињеност

Покајање

Смјерност

Борба

Летаргија

Лијеност

Узбуђење

Чежња

Благодарност

Ћудљивост

Страх

Туга

Обезображеност

Меланхолија

Пакост

Живот је збир  феноменалних контрадикција.