НА ВЕТРОМЕТИНИ ПОЕЗИЈЕ

Мало је данас младих песника, попут Стефана Вишекруне, који се у свом песничком узлету наслањају на нашу књижевну традицију, трасирајући пут једне модерне лирике, у којој су садржане истинске вредности песничког послања. У времену када се „духом слаби“ одричу својих корена, песничких светионика, чак и творца „Луче микрокозма“, великог Његоша, једног од највећих српских и европских песника, раван Пушкину, Бајрону – Вишекруна га подупире на парнасовском трону, где је му је и место. За овог младог, даровитог песника из Требиња, Дучићевог песничког потомка, поезија је мисија. Вишекруна пева надахнуто, искрено, честито.

Као и код сваког младог песника, велика су искушења пред њим, али из песама видим, песме све говоре, да је Вишекруна свестан да мора да прође кроз Сциле и Харибде на одисејевском путу ка исконској књижевности, тамо где је наша песничка Итака. И тако, корак по корак, Стефан крчи пут кроз трње и богазе, прати стазе које су утрли највећи. И храбар је на том путу, а храброст је својство младости, али и мудар у исто време.

Код Стефана нема испразних метафора, вербализма, његове песме имају суштину, пуноћу израза. Он погађа у мету, in medias res, не либећи се да све ствари назове својим именом. Симболично гледано, па и етимолошки, ни његово име није случајно, Стефан Вишекруна (заједничко име српских краљева), тако да је његова поетика одређена и именом. Nomen est omen. 

Рукопис „Вјетрометина“ Стефана Вишекруне састављен је од поезије, афоризама и кратких есеја. У свакој од ових форми садржана је поезија. Поезија је начин његовог битисања. 

Вишекруна се изражава у слободном стиху, не робујући римама (мада има унутрашњих рима), тако да прати ритам свог поимања света који га окружује и време у коме ствара. На први поглед, песме изражавају метафизичке теме, а суштински то су метафоре које одржавају и одражавају поетику старосрпског певања, што најбоље доказује језик који користи (песнички језик).

„...ал пјеваћу довијека

   то је моја судба

   и разносити тмину

   горку са очију. „

                 („Неопјевана пјесмо“)

Српство је спасила вера и поезија, зато је Вишекруна на путу Господњем док пева, смерно и узвишено. То потврђује и сама посвета ове књиге Светом Николају Жичком и Светом Јустину Ћелијском, два стуба нашег богословља.

„Душа те моја види Господе

снаго моја

и даје ми крила

да не залутам

ван љубави твоје.“

У праву је Матија Бећковић, у својим песмама и беседама, кад каже да су песници створили мит, али тај мит нас је стварно одржао и одржава. 

Стефан Вишекруна је чувар нашег духовног и песничког огњишта и уједно његова нада.

       

                   Власта Младеновић