Мој дом је најпустији
од свих домова на свијету,
огољен к'о кост
разрушен после потопа
изгубљен и јадан
к'о путник без игдје икога на свијету.
Сва сам тужна, невољена, преварена,
разведена, израњавана гнусним,
перверзним морбидностима
и заударам к'о безброј ђубришта.
Не живим, само још једино дишем,
потонула у бездан осуда моћних
и одурних хвалисаваца.
Дјечаче мој, бјежи од мене
тако ти Бога јединога,
јер нема живота у твојим очима
које су гњевне на мене и
на моје племенито поријекло.
Поклони се и заплачи,
немој рећи да узалуд је
и бесмислено чинити то, поново.
Ти вриједнији си од свега,
зато кажем заплачи,
к'о цариник или блудница
и не брини што се море
у помрчину заодијева.
Моји вапаји су погром пред
којим дрхте и руше се небо и земља.
Мој глас је нечујан, а најгласнији је,
позива те да полетиш у облаке.
Моје лице је најсладоснији зов.
Крваве очи, мртво тијело и
сахрањена душа бјеше у тим
сулудим ноћима препуним алкохола,
блуда и неморала којим си
ме тровао и чупао ми живот
којим ме је родитељ даровао.
Тешко је и замислити
колико сам само пута бомбардована,
одбрањивана и прослављана
љепотама које ни описати не умијем.
Инфицирана, раздробљена
покопавана шарлатанствима земним
од лудих плесача уличних,
распродавана од грамзивих
дјечаче драги.
Сва моја страдања и васкрсавања
Јерусалимском радошћу
у мени теку, живе и плове далеко.
Родитељу спусти очи на
огрубјелу нероткињу,
чувару моје светости
и правдообразности,
развесели кћери и синове
што падоше тамнице ове
јер ти једини то можеш.
Тјерала сам страхове од тебе
сваке ноћи када си јецао
дубоко забринут и замишљен
над собом и свијетом.
Уподобљавајући се лукавствима,
лажнима подизао си храмове,
отмицом савјести одвајали су
ме од тебе и тада сам била
најбједнија, заумна и
проклета осуђеница
отпадника неба.
Тебе сам уљепшавала љепотама
и осмјесима којима су и анђели
дивили се,
благодаривајући ти бијелог
анђела Милешевског
да те чува благо моје.
Нема коментара:
Постави коментар