Стихови нису осјећања, како то људи мисле, осјећања имамо довољно рано, него су искуства.
Да би се написао само један стих, човјек мора да види многе градове, да познаје животиње, да осјети лет птица и да зна какве покрете чине цвјетови кад се јутром отварају.
Мора да размишља о путевима који воде кроз непознате крајеве, о неочекиваним сусретима, о одласцима за које је већ дуго знао да се приближавају, о данима из дјетињства чија тајна још није расвјетљена, о родитељима који би се осјетили увријеђени кад би донијели радост коју дијете не може да разумије, јер то је била радост за неког другог.
О болестима у дјетињству које тако необично почињу дубоким и озбиљним промјенама, о данима проведеним у тихим собама, о јутрима на обали мора, о ноћима на путовањима које подрхтавају великој висини и лете заједно са звијездама.
Па чак није довољно и да умије о свему томе да размишља.
Треба да се сјећа многих љубавних ноћи од којих ниједна не личи на другу, крикова жена на порођају и слабачких блиједих заспалих породиља што се опорављају, треба да је био крај самртника, да је сједио поред мртваца у соби са отвореним прозорима кроз које спољни живот улази на махове, па чак није довољно ни да посједује таква осјећања, треба умјети заборавити их кад су многобројна, бити бескрајно стрпљив и чекати да се врате.
РИЛКЕ
Нема коментара:
Постави коментар