КОСОВО И ЦРНА ГОРА СУ ГРДНО СУДИЛИШТЕ, СРПСКИ АРМАГЕДОН!

ОНИ

Они се праве луди, док им је у глави тона челика.

Они су растурени од алкохола, док их мрак избљувава у шољу.

Они су многи други, загњурени у хиљаде лудила. 

"Поезија се не пише, она се живи свим бићем."

Први пут објављено у Бечу 2019. године поводом објављивања моје прве збирке пјесама "ПАУК ИЛИ ЧОВЈЕК"

Једино важно :

"Отвори срце Богочовјеку."

Запад је неприкосновени господар лицемјерја!

Чувајте се једностраности више од ватре!

СРЕДЊА ШКОЛА

У средњој школи сам бјежао од наставног програма свим силама и лоше сам учио, бјежао са часова, глумио мангупа, писао пјесме, опијао се, а читао сам са одушевљењем философију и књижевност која наравно није била у плану наставног програма. Читао сам све што се није учило у школи.

После средње школе читао сам даноноћно и прочитао гомиле књига, на крају сам постао чак и пјесник. 

Живот је позориште чуда. 

ПРИЧА ИЗ МОКРИХ ДОЛОВА

FREEDOM!

Узвикнуо је са огромним одушевљењем и олакшањем које га је читавога преплавило невиним узбуђењем које се тако јасно осликавало на читавој његовој физиономији. 

Почео сам се и ја смијати и радовати са њим, док смо шетали мојим родним градом показивао сам му знаменитости и причао о њима. 

Био је фасциниран Требињем, његовом љепотом, а највише од свега : СЛОБОДОМ.

Питао ме да ли овдје има банди, ја сам му из трка одговорио са отегнутим NOUUU и он се опет нашао у чуду и погледао ме пар пут са сумњом и невјерицом у очима, што је значило више као да не вјерује сопственим  ушима, него мени.

Препун утисака и узбуђења задовољно се смјешкао и корачао опуштено поред мене. 

Мој пријатељ црнац из St. Louisa по имену Brown није могао вјеровати да нема банди, расистичких репресалија и осталих јада који су га превише често прогонили и пратили у стопу у Америци.

Запиткивао ме данима гдје може да купи пиштољ у Требињу, јер рекао ми је да у St. Louisu живот није могао да замисли без њега, пиштољем је бранио себе и породицу. Несрећна Америко, демонократијо трула блуднице, ђаво те однио. То и није било велико чудо, јер St. Louis спада у најозлоглашеније градове у Сјеверној Америци.

Једино ако ти се посрећи да будеш познат и славан црнац, онда је то потпуно друга прича.

Коначно сам га некако убједио да нема потребе да купује пиштољ, јер ипак није ово Америка.

Волио је опасно да пије ракију, тако да смо често пили ракију и пиво са мојом екипом из насеља Мокри Долови, гдје сам и одрастао. 

Причао ми је да познаје легендарног репера DMX-a и испричао ми је како су се срели на улици у St. Louisu.

Одушевио сам се и рекао да ми је DMX један од омиљених репера. 

                      1

       Ти треба да живиш

       Непоправљиво живиш

       Да јуришаш на 

       Сунце које

       Заслијепљује очи

                        2

       Стефан Вишекруна је

       Само алузија у облацима

       Који скитају без престанка

       То нам је заједничко

       Да лутамо и патимо

       Испијамо кригле пива

       Плачемо

       Водимо љубав

       Пјевамо

                       3

       Књижевност је

       Инкарнација

       Слободе и борбе за

       Опште питање свијета

       Загрмио је промуклим гласом

       Достојевски у мојој глави

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ

Византијско појање је

Моја велика љубав

Чак и када потпуно

Заборављам на њега

Тече у мени

И прогони смрти које

Пуцају у мене

Тако често 

Питају ме варвари са

скиптром у рукама и

похлепом у очима,

коме ти пјеваш пјесниче ?

Изађе човјек из затвора, али како да се ослободе они који су оковани духом у ћелији бића, а да притом нису тога свјесни ?

Ово је најстрашнија мука читавога свијета.

ШТА СЕ ДЕСИ КАДА ИЗГУБИШ ЛИЧНУ КАРТУ У ДРУГОЈ ЗЕМЉИ (по истинитом догађају)

ШТА СЕ ДЕСИ КАДА ИЗГУБИШ ЛИЧНУ КАРТУ У ДРУГОЈ ЗЕМЉИ

   ( по истинитом догађају) 

Када изгубиш личну карту

у другој земљи

са 20 еура у џепу, 

прво се квалитетно сјебеш

и проклињеш себе на мртво име, 

па после пола сата 

кажеш ма ко га јебе, 

да мало охрабриш себе. 

Одеш до плаже луд и распамећен

са хиљаду мисли

које те силују без милости. 

Окупаш се у мору

које не освјежава нимало,

јер ти гори глава, рониш до дна,

али ни то не помаже. 

Изађеш из мора,

одеш до продавнице по 3 дволитре никшићког пива и 

испијаш их на клупи у парку

поред мора као да су

ти посљедње у животу. 

Не занима те ништа више на свијету,

све ти је равно до Косова, 

престане ти горити глава 

и опет је све по старом. 

После тога одеш у шетњу, 

онако поприлично загријан од пиве, 

у пролазу причаш са странцима

на енглеском,

упознаш згодну и прелијепу Рускињу

која је притом и плавуша,

смувате се на први поглед,

па одете чамцем до руских вила, 

онда повриједиш ногу, 

а појма немаш гдје си је и када повриједио.

Причаш са Рускињом о Србима,

Русима, Чеченима и Хрватима, 

а на нози одједном угледаш

да ти је искочио велики хематом 

који изгледа као треће кољено и престравиш се од муке. 

Рускиња трчи и

улеће у кафану 

по кесу леда за ногу, 

а ти сједиш на столици и 

помислиш на трен да си у неком филму,

али нажалост ниси, 

јер нога одваљује од бола, 

вратиш се лађом заједно

са Рускињом на обалу,

поздравите се и

пољубите задњи пут. 

Шепаш по читавом граду

као рањеник са Сутјеске, 

успут пробаш да уђеш на рачун ноге

на концерт Електричног Оргазма, 

али обезбјеђење када види

твоју ногу и хематом који мијења боје, 

сјебе се више него ти и

са паничним покретима тијела и гестикулацијом отјера те

са улаза и каже да одеш у хитну.

Земаљске 

Свјетиљке 

Жмиркају 

И чаме 

Туробно 

У васионском

Мраку

О СПОЗНАЈИ

Када нисам познавао тебе Боже мој, мислио сам да је овај свијет најбољи и најсавршенији од свих могућих свијетова.

Када сам спознао тебе, увидјео сам шта је истинска и непролазна љепота и од тога тренутка цијели велелепни свијет ми се поруши као кула од пијеска пред мојим очима. 

Потом сматрах читаву творевину у поређењу са тобом, за трице и кучине. 

РИЈЕЧИ

Гутам ријечи

К'о птица

Зрнца слободе

Гушим се ријечима

Опијам

Словим

Покушавам

Умирем

Постојим

Експлозија ријечи

Растура тишине

Пљујем на ријечи

Кажњавам се њима

Ријечи су најстрашније

Када ћуте

И гледају ме

Без ријечи

Ријечи су рана

И завјет који исцјељује

Ствара

Руши свијетове

Ријеч је

Света и проклета

У исти час

Ријечи преумљују

Све пролазности и смрти

ТРЕПЕРИ СИВИЛО

Трепери сивило

покислога лица

и елегично пјева

кишноме дану. 

Човјек је ходајуће чекање. 

Опустошеност људска 

кривично прогони Бога. 

Човјек је оваплоћена киша 

која увијек 

изнова се рађа 

да би чезнула 

за висинама. 

Треба загрлити 

распете истине 

и далеко отпутовати 

са њима. 

Трепери сивило 

покислога лица 

и елегично пјева 

кишноме дану. 

Ноћ се размножава са земљом.

Ноћ тргује са сумњама. 

Ноћ режи охоло у очима. 

Ноћ самује испод капута. 

Ноћ пуши цигаре по кафанама. 

Ноћ рецитује стихове пијаним пјесницима.

Ноћ се туче крвнички са мутним мјесецом. 

Ноћ се гордо изругује свијету. 

Ноћ заудара, прегажена новим даном. 

ПОШТЕН И НЕПОШТЕН ЧОВЈЕК

Поштен човјек често се топи у недоумицама, уљуљкује и заварава се многим ишчекивањима овога или онога, непоштен човјек плете своје мреже гдје год стигне, попут отровног паука гута халапљиво свој плијен са проклетством зачињен.

Хиљаду ће ноћи

Мојом душом проћи

Твоје очи 

Символ љубави и жудње 

Срце ће ми освојити. 

У развратном сладострашћу коцке и пијанства, човјека највише од свега привлачи, узбуђује и ванредним лукавством постепено одвлачи у свој горки свијет безнађа, дух лутања и немара, проузрокован озбиљним разједињењем личности која плута тужно по мочвари бесмисла. 

Била би ми као казна, да ми покисну књиге, умјесто капута.

ВОДА

У часу када силовитом брзином

Вода о воду удари

Страховито разбије своје тијело 

У безброј капљица 

Које свјетлуцају од свјежине 

И дрхте од разорености 

И грча разједињења 

Али упркос свему томе и

Великим чудом 

Опет постану сједињене и 

Прекрију лице свијета 

Да би сачувао језгровитост и најдубљи идентитет своје личности, према своме успјеху требаш се односити као да је туђи а не твој, што представља и најтежи задатак. 

ЧОВЈЕК ЈЕ ТАЈНА

САКРИВЕНА ОД СВИХ ВИЈЕКОВА, АЛИ САМО ОТКРИВАЈУЋИ ВЕЛИКУ ТАЈНУ У СВОМЕ ЖИВОТУ, ЧОВЈЕК ЖИВИ ДОСТОЈНО ЧОВЈЕКА!

Владати се достојанствено у складу са својим знањем и даровитошћу, теже је него задобити знање. 

Веће је гледати себе у очи, него бити владар! 

Затрепери тијело од сладости њеног Погледа

Зидни часовник халапљиво гута своје Залогаје

Горка пљувачка у устима и вртлогу све Тежег гађења растура човјека после Сваке ноћне смјене

У тишини све се буди и проговара 

Па чак и зидови 

Мрави не престају радити

Пјесници не престају умовати

Страх прво гута своје најрођеније

Човјечанство котрља упитнике

Људи каменују себе стварима

Тона мисли не вриједи ништа

Многи губе образ на ситницама, правдајући то са хиљаду бесмислених разлога!

Не прославља човјека и не чини га човјеком, никаква градска велелепност и његове знаменитости, ма како да су славне и од непроцјењиве вриједности.

Ни познанства и дружења са познатим људима не могу те учинити ни за педаљ или нијансу важнијим и значајнијим. 

Једино човјек узвишава и прославља великим знамењем, многе градове и земље. 

После свих одживљених и одумираних живота човјека у овоме свијету, само малобројни се наслађују и остваре узвишену благодет блаженог ћутања са женом коју воле! 

Стефан Вишекруна је рођен 09.12.1991 године у Требињу где је и одрастао. Посљедње 3 године живи и ствара у Бањој Луци. Његове пјесме су препјеване на македонски, италијански, мађарски, словеначки, руски и енглески језик и објављиване су до сада у 10 земаља свијета (Република Српска, Србија, Црна Гора, Македонија, Италија, Мађарска, Словенија, Русија, Индија, Аустрија), те у многобројним књижевним часописима и интернет порталима. Његова пјесма „Подвиг живота“ ушла је у антологију савремене Српске лирике. Његове пјесме "Сродна душа“ и "Затвореници" препјеване су на Мађарски језик од стране Илеша Фехера и објављене потом од стране Мађарских књижевника Трансилваније на њиховом званичном сајту. Његове пјесме су објављене у часопису Библиопис из Неготина у коме се такође налазе пјесме најзначајнијих пјесника у читавоме региону. Његове су двије пјесме такође објављене у најстаријем Македонском књижевном часопису Савременост. Најмлађи је учесник на међународном фестивалу књижевности Перо Живодрага Живковића у Зеници у Клубу Плава Палета где је изабран у конкуренцији од 103 пјесника, међу топ 20 пјесника који су били из 14 земаља и са два континента, Европе и Азије . Његова прва збирка пјесама "ПАУК ИЛИ ЧОВЈЕК" препјевана је на Македонски језик од стране мултиталентованог умјетника Саша Огненовског. Његове пјесме "НЕ ЛАЈ У ПРАЗНО", "СРОДНА ДУША", "ЉУДСКО СТАЊЕ" и "ЗАТВОРЕНИЦИ" препјеване су на Енглески језик и заступљене у Глобалном књижевном магазину" "Књижевни разговори" из Индије у Њу Делхију, гдје су заступљене и пјесме књижевника који су номиновани за Пулицерову награду.

Не уподобљавајте се бесловјесним створењима, зарад трулих жеља и мрачне сујете..... Запамтите, човјек је круна читавог Господњег стваралаштва и најскупља ријеч његова !

Човјек тамнује
у сивилу свијета
и дух му крвари
израњаван савјешћу,
а он се распиње
спознајом бесмртности.

— Заблудјела душа стење у наручју
                       Јудином.

Када би само један дан обратили пажњу на оно што је у нама, а не оно што је на нама и на другим људима, можда би посијали сјеме свога истинског преумљења.

Зарад достојанства, људи остављају своју земљу и трче на све стране да свијет на мртво име испитају !

Ђаволи се поносе својом глупошћу, а свијет се дичи својим заблудама.

Мочварни умови преко ноћи постају најистакнутији званичници у ђавољој легији друштва.

БОРА

Преко читавог младићког чела оцртавала се попут танке бразде, наказна бора која је одисала духом разочаране замишљености и ликовала са злоћудним подсмијехом, утонула у варљиву тишину велике менталне буре и душевног растројства које је сваким минутом све више тињало и разбуктавало пламен у његовом бићу.

Обманут пакленом заблудом, данашњи човјек мисли да је што веће бјекство од себе, гарант његовога успјеха !

Сви смо ми истородни са Кафкиним јунаком Јозефом К. из изванредног "Процеса".

Мудар човјек разбија своје заблуде током читавог свог живота, а глуп човјек их ствара !

Високо цијените вријеме данашњег дана и не расипајте га у вјетар, јер оно се никада више неће поновити, дато вам је на благослов и дар, због умножења љубави и прослављања имена божијег у овоме пролазноме животу !

Не вриједи каменовати бијесне псе, они се никада неће умудрити због тога !

Човјек никад није био мањи и недовољнији .
Данашњи човјек је страствени роб нихилизма .

Воз сласти и страсти овога свијета преотима нам душу , а ми и даље ћутимо....

Далеко од себе је западни човјек !

Тишина је гиљотина за тривијалне личности !

Данашњи непробојни зид отуђења, катастрофално раздваја човјека од човјека.              

Препун је свијет црвоточивих глава које оковане ланцима, робују стварима и са феноменалним бесмислом каменују свој живот !

Линц, 06.09. 2019. године

Са упитником на челу, ми клечимо ропски пред животом који нам се смије у лице !

Линц, 04.09. 2019. године

Зашто све боли ,
шапатом чезне ,
уздише и моли ?

Боже несазнатљиви и свугдје присутни ,
сваки педаљ земље изводиш из таме и просвјетљујеш свјетлошћу својом , чиниш човјека сином својим .
Руке твоје грле вјетрове и олује , цјеломудрена срца љубе лице твоје , зјенице очију Господњих лебде у плаветнилу и благочежњиво плешу у дјеци твојој .

Милостиви Оче и једини страшни владаоче , кажи ми преклињем те , о чему слове, киша , снијег и магла земна и зашто све боли , шапатом чезне , уздише и моли ?

Безумни данашњи човјек мисли да је што веће бјекство од себе, гарант његовога успјеха.

Запамтите господо моја,живимо у времену када би Христос био разапињан, не једном, већ много пута, ако је то могуће...

                   МЕЛАНХОЛИЈА

Меланхолијо
Сапутнице Света
Рањених и жедних
Вечерас сви пију у твоју част
И путују обалама пустим
Под окриљем младе
Звјездане ноћи

Меланхолијо
Сапутнице Света
Рањених и жедних
Живот је бура
Тренутака гордих који
Запљускују и носе
Човјека по земљи

Меланхолијо
Сапутнице Света
Рањених и жедних
Боље да нестанем без
Трага са земље ове
Него да живим биједним
Полуживотом човјечанства

Меланхолијо
Богињо страшна
Вечерас сви љубе
У сненој тишини
Заносно лице твоје
И причају са обалама пустим
Под окриљем младе
Звјездане ноћи

                Шта за тебе
                представља Петар Кочић
                и шта бисмо данас могли
                да научимо за њега ?

Велико и и вишеслојно стваралаштво великога Кочића је заиста достојно изузетнога поштовања и нама може само да служи на велику част и понос који је заиста огроман .
Он спада међу највеће српске синове и јунаке своје отаџбине .

Петар Кочић за мене представља сјајног пјесника и генијалног приповједача , истинског чувара нашег народног језика, неустрашивог народног трибуна и бриљантног културног и духовног ослободиоца који је читав свој живот безрезервно жртвовао у борби за слободу, истину и достојанство свеколиког многострадалног нашег народа.

У Кочићевој личности се ванредно оваплоћује и пројављује глас читавог српског народа који у борби за своје мјесто под сунцем вапи небесима "к'о сирак тужни без игђе икога, као што вапи тужно и наш славни Ловћенски тајновидац.
Данас од Кочића би могли да научимо прије свега шта значи бити човјек у правом смислу те ријечи, како се на прави начин и досљедно борити и остваривати на путу ка најузвишенијим вриједностима човјековог живота.
Он је светао путоказ и ореол дични бесмртности у данашњем скоро непрозирном мраку друштва које се поноси и слави на сва звона своје "обезврлинављење" као свој тзв. "успјех" и све дубље тоне у духовну катастрофу из које је Бог несагледив.
              

                       ЗРАЦИ СУНЦА

Зраци сунца
Тромо се пробијају
Кроз небеска окна
И освајају земљу

Са лицем опакога знамења
Огањ августовских дана
Немилосрдно силази
Са благородних висина
И врелим уснама
Цјелива земљу

У првим зрацима сунца
Изображава се светилиште
Велелепне свјетлости у коме
Блиста велика космичка тајна
Створитеља
И тежина прошлости свијета
Тихо ишчезава на хоризонту 

Зраци сунца
Тромо се пробијају
Кроз небеска окна
И освајају земљу

"Они никада нису неко други , нити 
  жуде да играју такве улоге , то је
  јединствена особина оригиналних
  и узвишених духова ."

                НАРОДНА ПОСЛАНИЦА

У свијету који тутњи и издише
од безумља , истински хероји вриједни
хвале и дивљења , потуцају се тужно
по презреним маргинама друштва и
на нашу велику жалост , живе у
сјенкама незнавених и задриглих
лупежа који безкомпромисно управљају нашим животима .

Tрагично је бити човјек у оваквом деградираном друштву "подрепуша" и "пробисвјета" .
Сав муљ који је толико времена био самљевен под теретом историјских и цивилизацијских токова и трунуо заборављен у амбисима земаљским , данас је управо он испливао на површину и учи нас "моралу" и "поштењу" од којег тонемо постепено у живи пијесак непрозирнога мрака .

Побожни хуманисти бусају се у груди и тврде да су "народни спаситељи" ;-
Тргују достојанством народа зарад прљавог профита ...
Свима нама громогласно звони и одзвања у ушима , мрак циркуских, фразерских и очајних идеологија које трују народ и праве од њега биједу и сиротињу .

"Усавршавај се у мукотрпном и досљедном превазилажењу себе у своме животу и живјећеш достојно човјека ."

                          СУНЦЕ

Данас се Сунце тетура
И клати к'о велика жута мрља
И корача поспаним корацима
По сивоме небу
Са подбулим образима
И уморним очима
Срдито намигује
Вјетру и облацима
Попут старог пијанца
Који носи велику тугу
У оловним грудима

            СПАШЋЕ ОКОВИ СРАМНИ

Спашће окови срамни
Тежи од љутог ропства туђина
И славно ће просијати
Народна душа
Из кала
Поруге и смрти

Проклети су и неславно ће скончати
Домаћи крвници који
Уништавају народ мој
Безумљем перфидним својим
Њихов новац и моћ
Слупаће им главу
И запечатити судбу
Док прође ова тамна ноћ

Гориће небо и судити праведно
Оптуженој земљи
Плакаће разрођена савјест
Вапајем пропасти
Неће више брат курјачки
Прождирати брата свога
Нити ће сатана господарити
Довијека свијетом овим
Већ ће човјек са Богом својим
Здробити врага проклетога

Човјек није лакрдијаш пусти
Или обмана преварне сјенке
Како кажу разбожени
Човјек је круна Господња
И најскупља ријеч његова

Спашће окови срамни
Тежи од љутог ропства туђина
И славно ће просијати
Народна душа
Из кала поруге и смрти

ЉУБАВ У МАЛОМ

Никад нисам вјеровао
Да се љубав може
Изразити у хаику
Или у краткој пјесми

Прецизно као миг

Друштвеним осјећањима

Вишезначно као ријеч

Онда сам волио
И хвала Богу
Схватио сам
Нема потребе
За љубав
Бити поглед
Ако је дубока
Као брз поглед

( Први пут пјесма је објављена у Енклави часопису ).

        МИРИСНА ПАУКОВА МРЕЖА

Волим начин
На који ме гледаш

У чудним
Сезонама у години
Заслужујеш да
Убијеш љепоту

Почињем као макови
Осушени на сунцу

Твоја мокра коса
Прошлост монсуна

Твоја кожа
Мирисна паукова мрежа
Замотана у мирисне сузе
Постаје као макови

У чудним сезонама
У години
Изгледаш прелијепо
И погледај ме тим црним
Нежељеним очима
Неизбјежно
Вјеродостојно

Умирем на крају
Твога погледа
Као и увијек

Само да се
Поново роди
И да сјеме
Постане сунцокрет
У пољу након обраде
Жуто лудило
Глупа нада

Историја љубави је историја неартикулисаности

      ДЕБАСИШ ПАРАШАР

Са енглеског препјевао  : Стефан Вишекруна

У ВАШЕМ ТИЈЕЛУ
                ПОСТОЈИ ГРАД

У вашем тијелу
Постоји град
Бучан , облачан и древан

Само то
Населио сам његова гета
Да попуним њене тишине

Живио сам њене маргине
Као опасан додатак
Отпор и борба
Плаве сате
Раштркан око ваших очију

У вашем тијелу
Постоји град
Населио сам
Углове тог града

Неспретан и
Кишом одјевен
Скупљање коријена
Нирване

Како на диван начин
Шириш своје
Градско небо
И ја прихватам
Њен мјесец
Затамњен свјетлосним
Рупама градског
Освјетљења

Врло често не крадем
Звјезде са твог неба

Закопам их

Куполе сјећања
Са легендама
О мртвим краљевима
И локалним херојима
Да превазиђу
Просторе памћења
И живота
Звјезде украдене са
Терапеутског неба
Могу сликати нијансе

Плесни став у индијском класичном плесу

ДЕБАСИШ ПАРАШАР

Препјевао са енглеског  : Стефан Вишекруна

— Отроване ћуди у звјерствима
                      скапавају .

— Јефтини карактери вјечито крваре
                       глупошћу .

— Они који превише чекају на живот ,
                  тону у очајање .

— Живот је опака варка која најдуже
                вара синове људске .

— Небо је прескупо за закржљале
                           душе .

— Лупежи новцем поткупљују савјест .

                    СЈЕНКЕ ЉУДИ

- Страхољубље суверено влада човјеком .

- Сањамо живот и трулимо оковани у кавезу лажних живота .

- Климамо главом лакејски и гутамо ријечи пред умоболним медиокритетима .

"За разоружане војнике ,
небеса су само чамотиња
и непрегледни пусти бескрај
проклето далеко удаљен ."

           СВИМ ЉУДИМА СВИЈЕТА

Човјече круно божија
Раскини свезе
Једном заувијек
Са љутим звјерима
И не предај се никад
У руке пропадљивог
Ништавила узноситости
Од кога су поморени
Небројени силни овога свијета
Већ закопај смјерно у земљу
Своје варљиво име и част
И заливај их скромношћу
И самопријегором .

Испред новопросијалог
Православног храма
Скрушено сједе на степеницама
Дјевојчица и старица
И тихују смјерно
Шапућући побожно молитву
Погледа прикованог за земљу

                   ОДГОВОР ДЕКАРТУ

"Cogito , ergo sum . "
"Мислим , дакле постојим ."

Ово је једна од највећих заблуда човјечанства која је незадрживо одвукла и одвлачи непрестано у понор безбројне душе у историји рода људскога , а њу је изрекао управо чувени математичар и философ Рене Декарт .

Обезбожена мисао помрачена најгнуснијим идолопоклонством себељубља и егоизма , отрованом и канцерогеном ( безрезервном ) вјером у човјека са дубоко надахнутом пројекцијом атеизма која се граничи и увелико задире у нихилизам који посебно на свој начин отворено бомбардује и обезврјеђује боголику личност човјека до апсурда и фикције , објеручке и са одушевљењем је прихватио и прихвата итекако и данас тзв. образовани  ( интелектуална елита ) свијет .

Европљани су постепено у својој крајњој гордости избацивали Бога из себе и свога живота и на кулминацији свога ништавила изјавили су да им никакав Бог није потребан и коначно су прогласили човјека за Бога .

Судећи по Декартовим сулудим ријечима  :  "Мислим , дакле постојим", из њих произилази да је једина и врховна мјера свега и свих ствари у овоме свијету , "човјек и само "човјек , што потпуно и "par excellence искључује постојање Христа Богочовјека .
Катастрофална обмана најстрашније демонске прелести је изједначити по важности , превасходству и суштини ријечи "мислити" и "постојати" .

Бог је створио човјека из небића и ништавила по икони и подобију својему који је једино од свих твари словјесно  ( разумно ) биће .
Бог је апсолутна љубав без почетка и краја, необухватљив, свеприсутан, сведржитељ свих свијетова и  док човјек има наравно свој почетак , али нема краја , човјек је круна његовог стварања и истинског благовољења .
Тако да је просто немогуће говорити о човеку , а не говорити о његовом саздатељу који му је подарио преузвишено достојанство усиновљења Господњега .

Ми само у Пресветом лицу Свете Тројице можемо да поимамо људско постојање , односно човјек задобија "духовно рођење" на Светој Тајни Крштења и спознаје Бога преко благодатне енергије и врлинским животом , партиципирањем  ( заједничарењем ) У Светој Литургији и Светим Тајнама живи у заједници са Христом .

Саздање човјека настаје у времену из Преблагодатне љубави Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа , односно јасније речено  : "Бога који је " триипостасан"  ( триличностан ) и јединосуштан .

"Неукост неодољиво жуди за трубама и помпом , а у јавности она своје лице као на длану обзнањује у првим редовима на манифестацијама кича и шунда ."

"ДОСТА ЉУДИ СЕ ГНУША СВОЈИХ
ПОЗНИХ ГОДИНА , ЈЕР ИХ НЕ
ДОЖИВЉАВАЈУ ЕМПИРИЈСКИ
И ПРОСВЈЕТЉУЈУЋЕ , ВЕЋ
ОНЕСПОСОБЉАВАЈУЋЕ И КАО
ОМЧУ ОКО ВРАТА ."

         ПРАВОСЛАВНИ
          ХРИШЋАНИН
                      И
        ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

       ( О ПОСЛУШАЊУ )

За православног хришћанина послушање представља темељ врлинског живота , одрицање од себе и златни кључ богопознања и обожења .

За интелектуалца послушање представља мучење и понижење , јер тражи од њега да служи не својој него другој некој вољи и одваја га од сваковрсних навика и уживања , присиљавајући га на пожртвованост и одрицање чак од самога себе .

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ МОЈЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ПАУК ИЛИ ЧОВЈЕК" ОД СТРАНЕ ИТАЛИЈАНСКЕ ПЈЕСНИКИЊЕ АНЕ ФЕРЕРО !

За српског пјесника који живи у граду Бањој Луци , поезија је дух умјетности .
Стефан кроз своје стваралаштво приказује божанско освјетљење људске личности , слободу духа и рефлексивну идолатрију душе сваког човјека .

Поетика Вишекруне припада свим народима свијета , али и он је пјесник који са својим надахнутим  стиховима долази одлучно и смјело до свог народа и чини свој народ портпаролом своје поезије , своје поруке и небеског драмског обрта и кулминације у својим моћним стиховима .

Стефан Вишекруна је заљубљен у природу и философију , стога поета обавија умове људи као у небеском облаку радости , искрености , опраштања и достизања унутрашњег сопства .

Порука коју Вишекруна жели послати је потрага за прошлошћу кроз умјетност , јер само откривањем поријекла можемо тражити садашњост и будућност уз помоћ референтних тачака неопходних за континуитет здравог људског путовања .

Важни елементи и појмови који се истичу у поезији српског пјесника су љубав према другима и стална потрага за "Сродном душом" ,
свјесној али у исто вријеме непознатој жељи , шоку који зна како душа одзвања у тишини .

Он зна како да створи изненадни звук , као што Црквена звона која се изненада приближавају бакру , стварају неодољиву мелодију која привлачи читаву пажњу човјека .

Пјесник врло успјешно користи реторичке фигуре и алегорије , сасвим пропорционално и суптилно у служби своје посвећености философско - умјетничким истраживањима.
Звучност и симфонија су итекако присутни , почевши од самог наслова прве поетске збирке Стефана Вишекруне  "ПАУК ИЛИ ЧОВЈЕК"

Његове референтне тачке су великани европске и свјетске књижевности , али без сумње његова инспиративна фигура сматрана правим водичем је српски пјесник Јован Дучић који је рођен у граду Требињу , као и уосталом Стефан Вишекруна .

Дучић и Вишекруна имају много тога заједничког  :

- љубав према западној култури, посебно према Француској .
-љубав према путовањима ( елемент који је одувијек  фасцинирао најстарије народе, између легенди и стварних прича , био је средство комуникације уједињавајући културе и супротне традиције у народима ), поезија је неузастављива веза са његовом земљом, народом и поријеклом .

Стефан има миран и спокојан дух спреман да се бори са својом поезијом против неправедних зала живота , у догми , у својој вјери , у нади и снази да промјени свијет, уништи зло , зло разлике које чине људе ограниченим и поробљеним .
Са априорним стиховима он доноси наду и даје своме народу радост нетрулежне слободе .