Узвикнуо је са огромним одушевљењем и олакшањем које га је читавога преплавило невиним узбуђењем које се тако јасно осликавало на читавој његовој физиономији.
Почео сам се и ја смијати и радовати са њим, док смо шетали мојим родним градом показивао сам му знаменитости и причао о њима.
Био је фасциниран Требињем, његовом љепотом, а највише од свега : СЛОБОДОМ.
Питао ме да ли овдје има банди, ја сам му из трка одговорио са отегнутим NOUUU и он се опет нашао у чуду и погледао ме пар пут са сумњом и невјерицом у очима, што је значило више као да не вјерује сопственим ушима, него мени.
Препун утисака и узбуђења задовољно се смјешкао и корачао опуштено поред мене.
Мој пријатељ црнац из St. Louisa по имену Brown није могао вјеровати да нема банди, расистичких репресалија и осталих јада који су га превише често прогонили и пратили у стопу у Америци.
Запиткивао ме данима гдје може да купи пиштољ у Требињу, јер рекао ми је да у St. Louisu живот није могао да замисли без њега, пиштољем је бранио себе и породицу. Несрећна Америко, демонократијо трула блуднице, ђаво те однио. То и није било велико чудо, јер St. Louis спада у најозлоглашеније градове у Сјеверној Америци.
Једино ако ти се посрећи да будеш познат и славан црнац, онда је то потпуно друга прича.
Коначно сам га некако убједио да нема потребе да купује пиштољ, јер ипак није ово Америка.
Волио је опасно да пије ракију, тако да смо често пили ракију и пиво са мојом екипом из насеља Мокри Долови, гдје сам и одрастао.
Причао ми је да познаје легендарног репера DMX-a и испричао ми је како су се срели на улици у St. Louisu.
Одушевио сам се и рекао да ми је DMX један од омиљених репера.
Нема коментара:
Постави коментар