СУНЦЕ

Данас се Сунце тетура
И клати к'о велика жута мрља
И корача поспаним корацима
По сивоме небу
Са подбулим образима
И уморним очима
Срдито намигује
Вјетру и облацима
Попут старог пијанца
Који носи велику тугу
У оловним грудима

            СПАШЋЕ ОКОВИ СРАМНИ

Спашће окови срамни
Тежи од љутог ропства туђина
И славно ће просијати
Народна душа
Из кала
Поруге и смрти

Проклети су и неславно ће скончати
Домаћи крвници који
Уништавају народ мој
Безумљем перфидним својим
Њихов новац и моћ
Слупаће им главу
И запечатити судбу
Док прође ова тамна ноћ

Гориће небо и судити праведно
Оптуженој земљи
Плакаће разрођена савјест
Вапајем пропасти
Неће више брат курјачки
Прождирати брата свога
Нити ће сатана господарити
Довијека свијетом овим
Већ ће човјек са Богом својим
Здробити врага проклетога

Човјек није лакрдијаш пусти
Или обмана преварне сјенке
Како кажу разбожени
Човјек је круна Господња
И најскупља ријеч његова

Спашће окови срамни
Тежи од љутог ропства туђина
И славно ће просијати
Народна душа
Из кала поруге и смрти

ЉУБАВ У МАЛОМ

Никад нисам вјеровао
Да се љубав може
Изразити у хаику
Или у краткој пјесми

Прецизно као миг

Друштвеним осјећањима

Вишезначно као ријеч

Онда сам волио
И хвала Богу
Схватио сам
Нема потребе
За љубав
Бити поглед
Ако је дубока
Као брз поглед

( Први пут пјесма је објављена у Енклави часопису ).

        МИРИСНА ПАУКОВА МРЕЖА

Волим начин
На који ме гледаш

У чудним
Сезонама у години
Заслужујеш да
Убијеш љепоту

Почињем као макови
Осушени на сунцу

Твоја мокра коса
Прошлост монсуна

Твоја кожа
Мирисна паукова мрежа
Замотана у мирисне сузе
Постаје као макови

У чудним сезонама
У години
Изгледаш прелијепо
И погледај ме тим црним
Нежељеним очима
Неизбјежно
Вјеродостојно

Умирем на крају
Твога погледа
Као и увијек

Само да се
Поново роди
И да сјеме
Постане сунцокрет
У пољу након обраде
Жуто лудило
Глупа нада

Историја љубави је историја неартикулисаности

      ДЕБАСИШ ПАРАШАР

Са енглеског препјевао  : Стефан Вишекруна

У ВАШЕМ ТИЈЕЛУ
                ПОСТОЈИ ГРАД

У вашем тијелу
Постоји град
Бучан , облачан и древан

Само то
Населио сам његова гета
Да попуним њене тишине

Живио сам њене маргине
Као опасан додатак
Отпор и борба
Плаве сате
Раштркан око ваших очију

У вашем тијелу
Постоји град
Населио сам
Углове тог града

Неспретан и
Кишом одјевен
Скупљање коријена
Нирване

Како на диван начин
Шириш своје
Градско небо
И ја прихватам
Њен мјесец
Затамњен свјетлосним
Рупама градског
Освјетљења

Врло често не крадем
Звјезде са твог неба

Закопам их

Куполе сјећања
Са легендама
О мртвим краљевима
И локалним херојима
Да превазиђу
Просторе памћења
И живота
Звјезде украдене са
Терапеутског неба
Могу сликати нијансе

Плесни став у индијском класичном плесу

ДЕБАСИШ ПАРАШАР

Препјевао са енглеског  : Стефан Вишекруна

— Отроване ћуди у звјерствима
                      скапавају .

— Јефтини карактери вјечито крваре
                       глупошћу .

— Они који превише чекају на живот ,
                  тону у очајање .

— Живот је опака варка која најдуже
                вара синове људске .

— Небо је прескупо за закржљале
                           душе .

— Лупежи новцем поткупљују савјест .

                    СЈЕНКЕ ЉУДИ

- Страхољубље суверено влада човјеком .

- Сањамо живот и трулимо оковани у кавезу лажних живота .

- Климамо главом лакејски и гутамо ријечи пред умоболним медиокритетима .

"За разоружане војнике ,
небеса су само чамотиња
и непрегледни пусти бескрај
проклето далеко удаљен ."

           СВИМ ЉУДИМА СВИЈЕТА

Човјече круно божија
Раскини свезе
Једном заувијек
Са љутим звјерима
И не предај се никад
У руке пропадљивог
Ништавила узноситости
Од кога су поморени
Небројени силни овога свијета
Већ закопај смјерно у земљу
Своје варљиво име и част
И заливај их скромношћу
И самопријегором .

Испред новопросијалог
Православног храма
Скрушено сједе на степеницама
Дјевојчица и старица
И тихују смјерно
Шапућући побожно молитву
Погледа прикованог за земљу

                   ОДГОВОР ДЕКАРТУ

"Cogito , ergo sum . "
"Мислим , дакле постојим ."

Ово је једна од највећих заблуда човјечанства која је незадрживо одвукла и одвлачи непрестано у понор безбројне душе у историји рода људскога , а њу је изрекао управо чувени математичар и философ Рене Декарт .

Обезбожена мисао помрачена најгнуснијим идолопоклонством себељубља и егоизма , отрованом и канцерогеном ( безрезервном ) вјером у човјека са дубоко надахнутом пројекцијом атеизма која се граничи и увелико задире у нихилизам који посебно на свој начин отворено бомбардује и обезврјеђује боголику личност човјека до апсурда и фикције , објеручке и са одушевљењем је прихватио и прихвата итекако и данас тзв. образовани  ( интелектуална елита ) свијет .

Европљани су постепено у својој крајњој гордости избацивали Бога из себе и свога живота и на кулминацији свога ништавила изјавили су да им никакав Бог није потребан и коначно су прогласили човјека за Бога .

Судећи по Декартовим сулудим ријечима  :  "Мислим , дакле постојим", из њих произилази да је једина и врховна мјера свега и свих ствари у овоме свијету , "човјек и само "човјек , што потпуно и "par excellence искључује постојање Христа Богочовјека .
Катастрофална обмана најстрашније демонске прелести је изједначити по важности , превасходству и суштини ријечи "мислити" и "постојати" .

Бог је створио човјека из небића и ништавила по икони и подобију својему који је једино од свих твари словјесно  ( разумно ) биће .
Бог је апсолутна љубав без почетка и краја, необухватљив, свеприсутан, сведржитељ свих свијетова и  док човјек има наравно свој почетак , али нема краја , човјек је круна његовог стварања и истинског благовољења .
Тако да је просто немогуће говорити о човеку , а не говорити о његовом саздатељу који му је подарио преузвишено достојанство усиновљења Господњега .

Ми само у Пресветом лицу Свете Тројице можемо да поимамо људско постојање , односно човјек задобија "духовно рођење" на Светој Тајни Крштења и спознаје Бога преко благодатне енергије и врлинским животом , партиципирањем  ( заједничарењем ) У Светој Литургији и Светим Тајнама живи у заједници са Христом .

Саздање човјека настаје у времену из Преблагодатне љубави Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа , односно јасније речено  : "Бога који је " триипостасан"  ( триличностан ) и јединосуштан .

"Неукост неодољиво жуди за трубама и помпом , а у јавности она своје лице као на длану обзнањује у првим редовима на манифестацијама кича и шунда ."

"ДОСТА ЉУДИ СЕ ГНУША СВОЈИХ
ПОЗНИХ ГОДИНА , ЈЕР ИХ НЕ
ДОЖИВЉАВАЈУ ЕМПИРИЈСКИ
И ПРОСВЈЕТЉУЈУЋЕ , ВЕЋ
ОНЕСПОСОБЉАВАЈУЋЕ И КАО
ОМЧУ ОКО ВРАТА ."

         ПРАВОСЛАВНИ
          ХРИШЋАНИН
                      И
        ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

       ( О ПОСЛУШАЊУ )

За православног хришћанина послушање представља темељ врлинског живота , одрицање од себе и златни кључ богопознања и обожења .

За интелектуалца послушање представља мучење и понижење , јер тражи од њега да служи не својој него другој некој вољи и одваја га од сваковрсних навика и уживања , присиљавајући га на пожртвованост и одрицање чак од самога себе .