Ода рашчовјеченим

Гордељиви расадниче
Раздора и рата
Гдје ти се душа развејала? 

Зар само са презиром 
У очима
Љубиш брата свога  и Створитеља, 
Окован си очајањем
Палих духова
Tо проклета је знамен
грдобе и срама
И п'јаности погибељне
Којом се опијају
Од памтивијека
Сулуда покољења .

Рашчовјечена главо
Свијет је овај теби
Горка утјеха
И губилиште страшно
Гдје ратују на смрт
Људи и богови
Земље и гробови
Има ли краја робовању твоме? 

Раскини свезе
Са звјерском крви
И пљуни на олтар таме погани
И човјек ћеш бити, 
Не купује се небо
Лукавошћу и профитом
Већ врелим срцем твојим .