TAMA I SVETLOST DUŠE

Uglavnom svako od nas nema hrabrosti da zaviri u tajne koridore svoje duše, da sebi prizna ono čega se plaši ili stidi, da izvrne rukavicu časti i identiteta i da pogleda u oči nečistim silama koje vrebaju iza ćoška. Zato je od Boga data moć da se čovek bavi umetnošću kako bi nasao način da prodre u ta “zabranjena” mesta odakle vri i strast i ljubav i nesreća i ushićenje. Stefan Višekruna je svojim “Besmrtnim stihovima” našao modus povlašćenih umetnika pisane reči da nam otkrije onaj nadublji sunovrat čovekove duše, najuzbudljiviji i najsladji uzdisaj ljubavi ma koliko bila ona zabranjena, a i najracionalniji otsjaj patriotizma i časne pripadnosti grumena zamlje gde živi i stvara.
Posle nekoliko prepročitavanja opet sam se zapitao zašto je ova vrlo duboka pesnička zbirka ozaglavljena “Besmrtnim stihovima”? Zašto mladi pesnik Stefan Višekruna tako oštro generalizira svoje stihove i pesme? Žanrovska raznolikost koja se u stilskom opredeljenju stapa u jednu kompaktnu I koherentnu celinu je inicirala ovog mladog i talentovanog pesnika da sve što je napisao označi besmrtnošću, da njegove metafore, hiperbole i ostale stilske figure naprave mrežu asocijacija I mudrih rezoniranja koji preko sigurno vodjenih stihova nose poruku celom čovečanstvu, a zajedno sa njom polažu i predupredjenje.
Njegove pesme koje on nije fizički podelio na delove siguran da se oni asocijativno prožimaju jedna u drugu dotiču tri najvažnija segmenta ljudskog bivstvovanja: ljubav, sudbina i patriotizam ili ako bi to formulirali drugim recima, mladi pesnik ovim svojim sjajnim stihovima ulazi u gamu lirike, epike i religijskih traktata (sa savremenim rakursom gledanja). Jedan od kurioziteta ove sjajne pesničke zbirke je široko razgrnuti ireverzibilitet koji pravi da subjekt pesme bude onaj kojemu u konvencionalnoj poeziji je obično subjekt ili čovek ili neka pojava. U filozofsko dobro obradjenoj pesmi “Ispovjest duše”, Stefan Višekruna glavnu ulogu daje upravo duši, njenoj patnji i neodlučnosti, nesreći i nepročišćenosti. Upravo u ovoj pesmi leži taj inovativni zrak koji navodi čitatelja da misli sa jednog drugog aspekta – sa aspekta onoga što je krucijalno u njegovom životu:
“Ne živim, samo još jedino
Dišem, potonula u bezdan osuda
Moćnih, odurnih hvalisavaca.

O, dječače moj, beži od mene,
Tako ti Boga jedinoga.”
(Ispovjest duše)

Uprkos svim nedaćama koje nas vrebaju u životu ono na šta se uvek naslonimo je upravo DUŠA, najvažniji dvigatelj ljudskog života. Stefan otvarajući sve crne tačke jedne duše ne samo da upozorava, nego pravi i svojevidnu vivisekciju duševnog stradanja i patnje, njene nesrećne nemogućnosti da onome kome pripada omogući pravi dostojanstveni život i prave ljubavi. Filozofska smernica ove paradigmatične pesme je prenosni simbolizam stihova koji stvara zagonetke koje svi u životu ne možemo da rešimo i predajemo se svojoj sudbini ma kakva ona bila. Glavna enigma na koju navodi ovaj mudar mladi pesnik je kako duša u toku ljudskog života uspeva da se okalja, a da nema moći da upozori čoveka da ne srlja ka nesreći i nedostojnosti. Stefan Višekruna vrlo rano spoznajno pristupa životu i majstorski uspeva da životne enigme pretoči u pesničku dramaturgiju dostojnu velikog respekta. Jedan od najkrucijalnijih I najkompleksnijih problema je problem bežanja od sebe, bežanja od impakta životnih izazova i nalaženje lažnog Avalona koji pravi da mrak u duši i u bivstvovanju bude sve gušći i da  somnabulnost i irealitet postane pretnja ličnosti.
Stefan Višekruna kao mladi pesnik sebi postavlja vrlo teška pitanja, a to vrlo transparentno može da sagleda i njegov čitalac. Njegova kontemplativnost se kreće na tankom rubu izmedju života i smrti i on, kao pesnik-mislilac uvek sakuplja hrabrost da sebe iskuša mišlju o smrti, o izmami duše, o smislu postojanja. Njegova poezija je svojevidna prolegomena sufističkog tumačenja života i smrti, ali u književnom smislu on sa jednim tananim postmodernističkim manirom u svojim stihovima otkriva filozofski ostrov nade, što je ustvari, najveći misaoni plod ove vrlo duboke poezije:


“Gorio sam u ognju nedorečenosti svog života,
Tragediju sijao svuda oko sebe,
I postao nobelovac sopstvene apokalipse.

Nikada kao tada smrt mi nije bila primamljivija,
A život bljutaviji.
Udisao sam čisti mrak i bio najvjerniji
Poslušnik umiranja.
Kamuflirao ponore svojih nistavila
Prevarenom nadom koja mi je trulila u rukama
I bila porušena iz temelja ko Solomonov hram.”
(Moja priča)

Sudbinska prožimanja u pesmi “Moja priča” produžavaju da budu lajt motiv i u ostalim pesmama filozofske tematike koje su i stilski vrlo interesantne i kompleksne. Slojevita je poezija ovog mladog pesnika i ne ostavlja čitaoca ravnodušnim kad se druži sa ovim kompaktnim i figurativno tačno odredjenim stihovima. Mladi pesnik ne troši reči, on pametno izabranim rečima otvara slike i pitanja koja nisu laka i koja nas kao čitaocima navodi na velike pomisli, na velika preispitivanja.
Epski pesnički rod nije nepoznat Stefanu Višekruni, tako da u ovom njegovom prvom pesničkom rukopisu on govori i o Srpstvu (Tama srpstva), o Svetom Savi i o svemu onome što znači pripadnost srpskoj naciji i kulturi, o povezanosti duše i otadžbine, o nesrećnim odricanjima i svetosti Srpske zemlje:

“Lučo Bogomudra,
Srce tvoje obuče se u Hrista,
i Srbinovo lice patničko,
Vječnošću zablista.

Sveti oče Savo, ne daj tmini da se razgnjevi na nas,
Srpske zemlje ti si najmiliji ukras!”
(Sv. Sava)

Mladi I talentovani pesnik Stefan Višekruna u svojim moćnim stihovima dotiče i mnogo drugih tema. Ono čime se on kao mladi pesnik bavi je smisao ljudskog života. Zato je njegova analiza filozofije sudbine, tačnije njegov fenomenološki prilaz spiritualnog u čoveku je upravo rub izmedju života i smrti, izmedju svetlosti i tame, izmedju ljubavi I mržnje. On raširivsi mnoge aspekte ljudskog duha postaje svestan stanja besmrtnosti kojemu svi hrlimo, ali nas on u svojoj poeziji upozorava da taj med može da bude gorak zato što je serviran u crnim sudovima gde je nekome prije bio serviran otrov. Ipak, na kraju, nećemo se pitati zašto je on ovu sjajnu pesničku zbirku naslovio “Besmrtnim stihovima” zato što kad pročitamo do zadnje pesme konstatiramo da se ova stihovna rapsodija ne može drugačije i nazvati. Ovaj mladi pesnik korespondira sa večitom Odisejom duše na najeruditivniji mogući način – moćnim stihom.
Ovi lirski i reflektivni stihovi nose mudrost koja pokazuje put jednom pesniku koji ima mnogo toga još da kaže, mnogo toga da napiše, mnogo pitanja da otvori, mnogo upozorenja da uputi. “Besmrtne stihove” ne možemo tek tako da ostavimo na polici. I pored toga što verujemo da ćemo pročitati i druge knjige Stefana Višekrune, ovim ćemo se stihovima vratiti uvek kad pomislimo da nam je  život okrenuo ledja i da smo usamljeni ili možda očajni i nesrećni. Oni nisu lek, oni nam opisuju življenje kao način misljenja, a mišljenje kao način voljenja. A Stefan Višekruna nam daruje ovu sjajnu pesničku zbirku u pravo vreme, u vreme pretnje nove, moderne Sodome i Gomore kojoj, nažalost ovaj dvadeset i prvi vek hrli velikom brzinom.

Dr. Sašo Ognenovski