КАДА НЕСТАНЕ ЖЕНА КОЈУ СИ ЗАВОЛИО

Када нестане

жена коју си заволио,

очи бјеже бунтовнички од тебе

као од странца,

горчина преплави човјека

све мождане клијети 

гарави облаци сурвају се

на срце попут прегладњелих звијери,

зајеца сунце у помрчини

угину птице

разбраколоми се вода и земља,

осмјеси постану подсмијеси лешинарима.

Када нестане 

жена коју си заволио,

окрећеш тромо странице књиге

загледан у јутарњу маглу,

пробудиш се сасвим другачији,

опијен, устрептао од мисли

и ишибан горским вјетровима

по читавом тијелу.

Муље брзо исплива на површину, али још брже потоне на дно!

ЗЛОСМРАДЉЕ

Омамљени свјетлозарјем објесја облакодера и платине,

са легијама разблаћеним

засипају из топа словјесноумље,

неподопштине вијају на све стране

разметене злосмрадљем.

ОПЈЕСМОЗДАН

Челотамљем свикнут

да ровари по земљи

на глувонемљу блудосказја

опјесмоздан прождире

злобуктије у крвотоку

нагриженом тминозарјима.

У блудним помрчинама

најснажније одзвања

заточени крик слободе

који вапи за свитањем.

ФИЛОСОФИЈА СМРТИ

Философија смрти

дивљује одметнички

по шару нигдина земних

и опијатима скучености

омракољубљује човјека.

У образини опачине 

и сујетја неразријеђеног

ждије кал схизофренља

и дроби кашу 

у лакомислију људском. 

Људи 80 до 90% билдају своје тијело, а не ум. А тијело је паријусија (имовина) црва, а ум гроб не може да ухвати! 

Или ћемо се уподобити црвима или лавовима, искључиво зависи од нас! 

Отријезни се брате, подигни главу из иструљеле мочваре....

Не буди још једна застава њиховом безумљу!

Треба загрлити распете истине и далеко отпутовати са њима.

Курјаци знају само како мирише месо и крв.

Изгарањем ума у вртлозима сумњи зачиње се плод религиозности.

Бог је вјечна тајна прољећа, зато тако неодољиво гине душа за њим.

Хладно срце је ђубриште поред пута.

Прегризи бетон на путу ка својим сновима без страха да ће ти испасти зуби.

Вјера је рађање пробуђене љубави из мучеништва сумњи.

У човјеку ратују сви ратови свијета.

Пресушене ријеке ноћу плачу пијане у задимљеним крчмама.

Одора раздора распусног свијета трнов   вијенац је на глави мудрима.

Без зиме, прољеће би било сјена и страшило.

ТИБАР

Дозивам пјену

гласом непрепознатља

коју носи 

појем стихозовља

мутнобдијући Тибар, 

у свјетлоказју

јесење ноћи

сажижем се

римским страстобуктијем.

И Сунце

Отвара очи 

У опорју нијемом

И

Освјетљава

Блудне

Помрчине

Смрт се не шали, живот не чека!

Живимо господо моја, то заиста вриједи!

У свим пороцима и заблудама, човјек тражи пепео у пожару и пожар у пепелу.