Рђави животи наслађују се срамотама.

Понижавање достојанства, обесмишљава и на крају омракољубљује човјека. 

У олујном невремену, мали духови гину пред првим налетима вјетрометине. 

ЉУБОВАТИ

Без зиме

Прољеће би било

сјена и страшило, 

патња има велику моћ 

да оплеменослови човјека 

к'о ништа друго на свијету. 

Љубовати најплодоносније умије, 

онај к'о поима да храмље 

читавим бићем. 

Ја сам дубоко свијестан да сам будала, али трудим се да будем мања будала него што заиста јесам. 

Живот је облагорођени вапај за бескрајем.

Моја молитва је чежња за љепотом која живи у срцу.

НА ВЕТРОМЕТИНИ ПОЕЗИЈЕ

Мало је данас младих песника, попут Стефана Вишекруне, који се у свом песничком узлету наслањају на нашу књижевну традицију, трасирајући пут једне модерне лирике, у којој су садржане истинске вредности песничког послања. У времену када се „духом слаби“ одричу својих корена, песничких светионика, чак и творца „Луче микрокозма“, великог Његоша, једног од највећих српских и европских песника, раван Пушкину, Бајрону – Вишекруна га подупире на парнасовском трону, где је му је и место. За овог младог, даровитог песника из Требиња, Дучићевог песничког потомка, поезија је мисија. Вишекруна пева надахнуто, искрено, честито.

Као и код сваког младог песника, велика су искушења пред њим, али из песама видим, песме све говоре, да је Вишекруна свестан да мора да прође кроз Сциле и Харибде на одисејевском путу ка исконској књижевности, тамо где је наша песничка Итака. И тако, корак по корак, Стефан крчи пут кроз трње и богазе, прати стазе које су утрли највећи. И храбар је на том путу, а храброст је својство младости, али и мудар у исто време.

Код Стефана нема испразних метафора, вербализма, његове песме имају суштину, пуноћу израза. Он погађа у мету, in medias res, не либећи се да све ствари назове својим именом. Симболично гледано, па и етимолошки, ни његово име није случајно, Стефан Вишекруна (заједничко име српских краљева), тако да је његова поетика одређена и именом. Nomen est omen. 

Рукопис „Вјетрометина“ Стефана Вишекруне састављен је од поезије, афоризама и кратких есеја. У свакој од ових форми садржана је поезија. Поезија је начин његовог битисања. 

Вишекруна се изражава у слободном стиху, не робујући римама (мада има унутрашњих рима), тако да прати ритам свог поимања света који га окружује и време у коме ствара. На први поглед, песме изражавају метафизичке теме, а суштински то су метафоре које одржавају и одражавају поетику старосрпског певања, што најбоље доказује језик који користи (песнички језик).

„...ал пјеваћу довијека

   то је моја судба

   и разносити тмину

   горку са очију. „

                 („Неопјевана пјесмо“)

Српство је спасила вера и поезија, зато је Вишекруна на путу Господњем док пева, смерно и узвишено. То потврђује и сама посвета ове књиге Светом Николају Жичком и Светом Јустину Ћелијском, два стуба нашег богословља.

„Душа те моја види Господе

снаго моја

и даје ми крила

да не залутам

ван љубави твоје.“

У праву је Матија Бећковић, у својим песмама и беседама, кад каже да су песници створили мит, али тај мит нас је стварно одржао и одржава. 

Стефан Вишекруна је чувар нашег духовног и песничког огњишта и уједно његова нада.

       

                   Власта Младеновић

Брига за спасење душе протјерује напоље страх од било каквих вируса. 

Повампирени медиокритети бујају као коров, да би се то сузбило колико толико, потребан је један опасан пожар ! 😉

СВИЈЕТ 

Овај свијет је 

Злуради авет

Који помамно тетура

Од непокоја

Трчи и ломи ноге опијен

Гушећи се у безумљу

Храни нас пакленим заблудама

И заводи слијепце да

Шкргућу зубима

У исто вријеме

На брата и туђина

Сви хоће да буду побједници, а да им мач у корицама остане неоштећен.

Сви би да буду неко и нешто, а када се поведе прича о ратном вихору, стресу се од грознице као лишће у јесен са дрвећа.

Ђаво се подругује најстрашнијим кикотом над овим бесмисленим вијеком.

Дубоко замишљена

Вришти тишина

У локви

Полупијани пауци

Коцкају се

Са тмином

Људи трагају за

Опљачканим достојанством

По свијету

Самоспознаја се увијек

Скупо откупљује и

Сакривена је у 

Усијаним чељустима пустиње

КАКО НАСТАЈЕ ПЈЕСМА

Стихови нису осјећања, како то људи мисле, осјећања имамо довољно рано, него су искуства.

Да би се написао само један стих, човјек мора да види многе градове, да познаје животиње, да осјети лет птица и да зна какве покрете чине цвјетови кад се јутром отварају.

Мора да размишља о путевима који воде кроз непознате крајеве, о неочекиваним сусретима, о одласцима за које је већ дуго знао да се приближавају, о данима из дјетињства чија тајна још није расвјетљена, о родитељима који би се осјетили увријеђени кад би донијели радост коју дијете не може да разумије, јер то је била радост за неког другог.

О болестима у дјетињству које тако необично почињу дубоким и озбиљним промјенама, о данима проведеним у тихим собама, о јутрима на обали мора, о ноћима на путовањима које подрхтавају великој висини и лете заједно са звијездама.

Па чак није довољно и да умије о свему томе да размишља.

Треба да се сјећа многих љубавних ноћи од којих ниједна не личи на другу, крикова жена на порођају и слабачких блиједих заспалих породиља што се опорављају, треба да је био крај самртника, да је сједио поред мртваца у соби са отвореним прозорима кроз које спољни живот улази на махове, па чак није довољно ни да посједује  таква осјећања, треба умјети заборавити их кад су многобројна, бити бескрајно стрпљив и чекати да се врате.

РИЛКЕ